Снегулки паднати на дланки
стопени, измамени
од невремиња
со грутки в срце
времиња
ех да не беа
да не постоеа
да не никнуваа
како кокичиња
тешки болки
измамувања
од бескрајни
татнежи
во душава празнина
заклучена
и никако да пушта
препушта на моменти
солзи и лелекања
од пустите
желби неисполнети
проколнати
засекогаш останати
на моите плеќи износени…
Автор: Вукашин Ступар
![](https://i0.wp.com/images.pexels.com/photos/670720/pexels-photo-670720.jpeg?w=1200&ssl=1)
![](https://i0.wp.com/krajbrezje.mk/wp-content/uploads/2021/03/krajbrezje.mk_.jpg?resize=100%2C100&ssl=1)