Ние што пророкувавме да не биде убаво многу
Туку само толку колку за да оздравиме
– Бевме обични луѓе.
Ноќта и нам ни се криеше меѓу трендафили под прозорец
Земјата ја пишувавме со мала буква
И кубиња стоеја заклучени зад ридоите.
Се молевме кон небото – а гласот ни беше тежок
И паѓаше пак долу на земјата
За да не нè чуе ништо зашто немаше кој да нè чуе.
Беше време во какво никој друг да не се роди, Господи.
![](https://i0.wp.com/krajbrezje.mk/wp-content/uploads/2021/03/thumbnail_FB_IMG_1617049647286.jpg?resize=100%2C100&ssl=1)
Вечен вљубеник во хаосот, сопствената инспирација и сѐ она што површински не може да се види.